BitLab hosting
Početna stranica > Novosti
Boško Antić
JUNACI SA CERA I KOLUBARE NA MORU

MOREPLOVCI U SRPSKIM OPANCIMA (1)

MOREPLOVCI U SRPSKIM OPANCIMA (1)
28.02.2018. god.
Srpska vojska se nakon ofanzive snaga Makenzena povukla preko Albanije na obale Jadranskog mora. Junaci sa Cera i Kolubare su se tako našli na obali mora o kome su samo slušali u pričama. Iscrpljeni čekali su da ih Saveznici prebace na ostrvo Krf. Bila je to tužna slika jedne hrabre vojske, ali je ništa nije moglo uništiti. Na ostrvu Krfu se se srpski vojnici oporavili, mnogi se ostalu u Plavoj grobnici, a uspomene na te dane i danas nadahnjuju srpkog vojnika.

IŠČEKIVANJE SPASA ISCRPLJENE VOJSKE

 U jesen 1915. godine Saveznici su odlučili da srpsku vojsku snabdevaju preko Jadranskog mora. Velika Britanija je trebala da isporučuje sve potrebe, a troškovi da se ravnomerno podele sa Francuskom i Rusijom. Sredstva je trebalo prikupljati u Velikoj Britaniji, a pomorskim operacijama je povereno da rikovodi italijanska mornarica, čime je priznat njen prioritet inreresa na Jadranskom moru. Italijanskom admiralu su dodeljene znatne francuske i britanske pomorske snage, pa su Italijani poveli svoj rat na Jadranu, podređujući svojim interesima savezničke. To je naročito došlo do izražaja za vreme snabdevanja srpske vojske i njenog pevoženja na ostrvo Krf.

Dugo su Saveznici pregovarali gde da smeste srpsku vojsku, samo zahvaljujući francuskoj vojnoj misiji u Brindiziju na čelu sa generalom Mondezirom doneta je poslednjih dana decembra odluka o mestu gde će se prebaciti srbska vojska na oporavak i reorganizaciju. Srbska Vrhovna komanda je smatrala da se samo morem može spasti srbska vojska sa albanskih obala, pod zaštitom savezničke flote. Italija je predlagala da se grupisanje srpske vojske obavi kod Valone, a ne kod Drača. Italijanima je najviše odgovaralo da srpske trupe maršuju ka Valoni, ali je francuski general Žofr pravilno procenio opasnost koja preti iscpljenoj srbskoj vojsci na ovom maršu, pa je u dogovoru sa Velikom Britanijom i Rusijom izvršen pritisak na Italijane da se srbska vojska preveze na Krf.

Srbska vojska je tokom decembra 1915. godine pristizala u Medovski zaliv. Tu je strpljivo čekala savezničke brodove, koji treba da doture hranu i da transportuju vojsku. Kao brodolomnici na pustom ostrvu čekali su iscpljeni vojnici uprtih pogleda prema pučini. Prva je pristala u zaliv lađa “Cita di Bari”, probijajući se kroz minska polja i zasede nemačkih podmornica. Pošto je istovarila hranu, prihvatila je članove srpske Vlade, članove Narodne skupštine i određen broj izbeglica. Drugi su ostali da čekaju.

Početkom januara stigla su dva velika sanitetska broda sa zastavama Crvenog krsta. Usidrili su se na 400 metara od obale zbog plitkog zaliva. Više od hiljadu bolesnika, žena i đaka čekalo je na obali da se ukrca na brod “Konig Albert”. Preko drvenih mostića spuštali su se u barke koje su ih prevozile do broda. neprijateljska avijacija nije napadala sanitetske brodove, ali je izručivala tovare bombi na barke pune izbeglica. Samo zahvaljujući vatri jedne srpske baterije izbegnuta je katastrofa.

U tri časa po podne brod je digao sidro i krenuo daleko od albanske nagostoljubive obale. Podmornica je presrela brod i sprovela ga u Kotor. Posle dugih pregleda Švabe su morale pustiti brod, koji je nastavio put i prošavši kroz Mesinski tesnac uputio se ka Marselju, a zatim na Korziku. Dočekani su sa oduševljenjem od Francuza na ovom ostrvu. Tu je počelo oporavljanje izmučenih srbskih izbeglica.

Bilo je predloga da se vojska direktno preveze u Solun. U međuvremenu je francuska vlada donela odluku o prevoženju srpske vojske u Bizertu. Predlozi su se stalno menjali, a srbska vojska je i dalje čekala na albanskoj obali, bolesna, iscpljena i gladna.

“Jedno jutro probudiše nas radosni uzvici!”, piše Dragoslav V. Nenadić u knjizi  “Kroz Albaniju 1915-1916”, “ Došla je lađa! Došla lađa! U našoj sobi su već bili na nogama. Izvukosmo se i mi brzo ispod stola... Doista, nedaleko od obale, ukotvljena, mirna, crnila se naša lađa. Njen nezgrapni mrki trup oštro je odudarao od svetle vode. Sumnjam da je iko od nas osetio prema jednoj mrtvoj stvari toliko ljubavi kao toga jutra prema običnoj transportnoj lađi.

Sva lica u pristaništu su kao preobražena, radost i nada goreli su u svima očima, a strašna avet kao da se odjedanput uklonila ispred novog spasioca, koga su, činilo nam se, poslali neki daleki moćni bogovi.

Međutim, sledilo je razočarenje na obali, jer se saznalo da se na brod mogu ukrcati samo odabrani. Ukrcala se stotina, dve, a više od hiljadu gledalo je sa očajanjem na pučinu u koju je lađa otišla. 


SRPSKA VOJSKA NA OBALI MORA

Nastadoše razni prizori: jedan plače, drugi psuje sve na svetu, treći kao da preti nekome, govori glasno kako će se još noćas ubiti; neki se svadjaju medju sobom i bacaju krivicu jedan na drugoga što se nisu ukrcali, drugi lagano, klonule glave, nemi i očajni odlaze nekuda i posrću. Svima tim iznurenim ljudima nada je danas podigla poslednje snage i zato su zajedno sa njom pale i one, a ostao samo neki bolesnički umor, tupa klonulost i očajanje”.

Prevoženje za Bizertu počelo je 6. januara 1916. godine, isplovljavanjem iz Brindizija četiri mala parobroda za Medovu i Drač. Italijanski brodovi su ukrcali 700 vojnika u Draču i prevezli ih u Brindizi. U Medovi nije došlo do ukrcavanja, jer je jedan brod potonuo pred samom lukom, a drugi se vratio bez vojnika.

Francuska je donela odluku da prevozi srpsku vojsku u Bizertu, ali je i dalje tvrdila da je za to najpogodniji Krf. Zbog rivalstva medju Saveznicima nije lako doneta odluka o tome, naime, da bi se koristio Krf, kao teritorija Grčke, koja nije bila u ratu, bilo je potrebno da ga francuska vojska okupira. To nije odgovaralo Italijanima, a toga se bojala i Velika Britanija. I pored neslaganja Saveznika, francuska vlada je 5. januara donela odluku da se srbska vojska preveze na Krf, a Saveznicima je saopšteno da francuska vosjska nema nameru da okupira ostrvo u bilo koju drugu svrhu osim u cilju prikupljanja, snabdevanja i reorganizacije srpske vojske.

Francuski plovni sastav od četiri oklopna krstaša, dve krstarice i nekoliko torpiljarki i patrolnih brodova, sa ukrcaninm bataljonom alpskih lovaca, isplovio je iz Bizerte 9. januara i oko 11.00 časova 11. januara iskrcano je 1.500 francuskih vojnika sa baterijom topova, koji su bez otpora okupirali Krf. Posle iskrcavaNja francuski krstaši su se vratili u Bizertu, a krstarice i manji brodovi su ostali na sidrištu ispred Krfa. Grčka vlada i dalje nije pristajala da se srbski vojnici prevezu na Krf, ali se na kraju pomirila sa tim.

Odmah posle posedanja Krfa, francuska mornarica je počela da se priprema za odbranu baze polažući protivpodmorničke mreže i mine na severnom uazu u Krfski kanal i protivpodmorničke mreže s indikatorima na južnom ulazu. Dve krstarice su rasporedjene na prilazima Krfskom kanalu, a za osmatranje sidrišta odredjeno je osam torpiljarki, 26 lovaca podmornica i dva minolovca.

Ukrcavanje u Medovi je izvršeno pod veoma teškim uslovima. Bilo je veoma malo čamaca za prevoženje do transportnih brodova, a i vreme je bilo veoma loše. Potpuno nezaštićeni na goloj obali, na ledenoj kiši i vetru ranjeni i bolesni oficiri i vojnici čekali su ukrcavanje.

 

U BOJ ZA NAROD SVOJ


Pre ovih dogadjaja, dok se srbska vojska probijala ka Jadranskom moru, a crnogorska borila u čuvenoj mojkovačkoj bici, u zalivu San Đovani(Šendžin) dogodila se tragedija u kojoj je stradalo 328 dobrovoljaca, koji su krenuli u pomoć svojoj braći. 


UKRCAVANJE CRNOGORSKIH DOBROVOLJACA NA JAHTU “RUMIJA”

 Dobrovoljci su krenuli iz Amerike, kako piše “Politika” od 5. januara 1996. godine, gde su se okupili na poziv predstavnika dobrovoljačkih odbora u Srbiji i Crnoj Gori. Krenuli su iz Traversa u Kanadi, gde su britanske vlasti za njih podigle vojnički logor. Svrstani su u vodove, čete i bataljone. Komandant im je bio doktor Đuro Guča iz Vojvodine. Na rukavima su nosili srpsku zastavu sa oznakom: “U boj za narod svoj”.

Na brod su se dobrovoljci ukrcali u Halifaksu. Ukupno je bilo 508 ljudi. Posle 25 dana plovidbe preko Atlantika, izbegavajući nemačke ratne brodove koji su vodili krstarički rat, stigli su u Napulj 31. decembra 1915. godine. Dva dana kasnije produžili su za Brindizi.

Na Badnji dan 1916. godine trgovački brod “Brindizi” sa ukcanim dobrovoljcima stigao je pred Medovski zaliv. Na obalama Albanije nalazilo se oko 100.000 srbskih vojnika. Brod je izbegao ratnu flotu Austrougarske, koja je kontrolisala Jadransko more.

U pratnji “Brindizija” bile su četiri italijanske torpiljarke, kao zaštita od austrougarskih podmornica, a po krmi se nalazio i jedan poluteretni brod sa municijom, dva velika topa i 25 artiljeraca. Dobrovoljci su se radovali što će se ubrzo priključiti srbskoj vojsci. Iznenada je odjeknula eksplozija i to u momentu kada je brod ulazio u Medovsku luku. Bila je magla, a  daljina do obale bila je oko 600 metara. Brod je bio zavijen dimom, torpiljarke su se povukle na pučinu, a sa poluteretnog broda su spušteni čamci za spašavaNje, ali malo koga su spasili. More je bilo nemirno sa visokim talasima. Brod je brzo tonuo i smrt u talasima je našlo 328 dobrovoljaca.

Nikada nije razjašnjen uzrok eksplozije. Ne zna se da li je brod naišao na minu ili ga je torpedovala austrougarska podmornica.

 

SUMAREN NAPADA

Gotovo u isto vreme odvijala se druga drama sa dobrovoljcima na Sredozemnom moru. Francuski brod “Provence” ukrcao je u Solunu nekoliko stotina srbskih mladića, koji su zbog bolesti i opšte iznurenosti bili privremeno oslobodjeni vojne obaveze. Dan ukrcavanja očekivan je s nestrpljenjem, mnogi su bili teško bolesni, medju njima i autor Jovan Ćirić koji opisuje ovo putovanje. U mnogima se osećao strah od putovaNja preko mora, jer su najveći broj od njih prvi put stupili na jedan prekookeanski brod, a uveliko se govorilo o napadu podmornica. Zahvatila ih je na putu morska bolest, spasilo ih je francusko vino i beli hleb.

Na komandu: “Opasnost! Podmornica! Svi na palubu! Drešite čamce!”, nastao je silan metež. Sve je bilo spremno za napuštanje broda. Topovska paljba je odjeknula sa broda. Iako je ovo bio trgovački brod bio je naoružan topovima za borbu protiv podmornica u površinskoj vožnji. Topovska paljba je oterala podmornicu. Dramatični trenuci su se prepričavali sve do Francuske, a oni što su skočili od straha u more bili su meta šala. Naši đaci su stigli i Marselj, ali “Provence” nije izbegao zlu sudbinu. Na povratku iz Marselja potopljen je i tom prilikom je stradalo mnogo francuskih vojnika koji su odlazili na Solunski front. Strah od švapskih podmornica nije bio bezrazložan.

 

PANIKA NA OBALI MORA

 Prevoženje iz Medove izvršeno je od 20. do 24. januara. Ukupno je preveženo 12.000 ljudi.

“Tek sada nastadoše scene koje uzbudjuju”, piše M.Đ.Nedić opisujući stanje na pristanu tu u Medovi, “svest i dušu. da bi se dograbili broda, plaćeni su crnogorski čamci, barke, remorkeri, zlatom. Ljudi se izbezumiše. Bezobrazno, preko ranjenika koji ležahu u masi na pristaništu, gazeći i urlajući često, gurahu se samo da se približe brodu. Sa malim mostom koji vezivaše kopno sa onim mestom gde su pristajale barke za utovar, obarali smo stare, žene i decu u more. Strah i panika zahvati i kulturne ljude i ljude na visokim položajima. Niko ne htede da zna za drugoga”.

Strah je zahvatio srpsku vojsku, a on je posledica u kome se ona našla. Dok su srbski vojnici bili gladni “Italijani za svoju vojsku dovoze hranu u izobilju. Pored toga, austrougarska vojska se približavala Skadru i Medovi. O tome je Nikola Pašić pisao srbskim poslanicima: “Crna Gora se nalazi pred katastrofom, a zbog njene katastrofe pred katastrofom je i srbska vojska koja se nalazi u Skadru i San Đovani di Medua. Propala je kombinacija da nam Italijani pomognu. Iz svega onoga što je Italija učinila za nas u toku meseca,..., mi smo došli do zaključka da Italija ne želi da nam učini stvarnu pomoć. Naprotiv, ona svojim odugovlačenjem ide na to da naša vojska bude uništena ili da kapitulira. Sve ovo da bi se oslobodila uobraženog protivnika u Albaniji i na Jadranskom moru”.

Kad je saveznička ekspedicija napuštala Medovu, zaštitnica srpske vojske iz sastava Prve armije bila je već 30 kilometara na maršu prema jugu. Austrougarske trupe su ušle u Skadar 23. januara, a Medova je zauzeta 26. januara.

Ukrcavanje u Draču i Valoni bilo je intenzivnije. Mađutim, i tu je bilo problema, jer je došlo do usporavanja prevoženja i tek je 28. januara to ubrzano. Krajem januara i početkom februara prevoženje je napredovalo, i na Krf je preveženo 4.000 do 5.500 vojnika.

Henri Barbi, ratni dopisnik pariskog lista “Journal”, proveo je u Srbiji vreme u toku borbi 1915. godine. Sa srbskom vojskom je stigao na obale Jadranskog mora. U svom delu “Albanska golgota” verno opisuje agoniju srbskog naroda na obalama ovog mora. To je vreme kada je sva nada polagana u savezničke brodove, koji su bili jedina pomoć i spas od muka nakon pretrpljenih stradanja kod prelaska preko Albanije. Izmučena srbska vojska stajala je na obalama mora.

“More, koje se širi pred samim očima”, piše Barbi, “samo ono rastavlja nas od Italije, od Italije koja nas čeka i koja nam je prijateljica i kojoj bi nas za kratko vreme najmanja lađica mogla prebaciti”. Ali te ladjice nema, jer “posle posete austrougarske flote i bombardovanja nije smela ni jedna lađa vojnička niti trgovačka da se izlaže opasnosti do Drača”. Neprijatelj je stalno pretio, a “sumareni su postavljani u zasedu i na ulazu u zaliv”.

Devetnaestog decembra konačno je Barbi ugledao lađu, ali i  “crna leđa jednog sumarena koji na površini ispituje pristanište”. Sumaren je primetila i ladja koja je došla u pomoć, ali i topdžije Esad-paše koje su otvorile vatru na sumaren. “Sumaren, kao da se rugao projektilima, koji su padali, međutim, daleko od njega. Mirno, on je promenio svoje mesto i produžio svoj posao. Ja sam strahovao pri pomenu, da on sigurno može poslati jednu torpilju mojoj ladji... Bogu blagodareći, u tom momentu, jedna granata bolje upravljena njega udari - što je na mene učinilo ne mali utisak. Na nekoliko sekundi on se izgubi ispod talasa”.

Ta lađa, o kojoj piše Barbi, zvala se “Dauno” i pripadala je italijanskom društvu iz Pulje. bila je naoružana protiv podmornica, kao što su to bile sve trgovačke ladje, sa dva topa malog kalibra. U 14.30 časova na brod se ukrcao i Barbi i 300-400 Srba. Brod je bio spreman za polazak, a Barbi u čekanju da se “završi mučenje” sentimentalno razmišlja i piše u svom delu: “ Mali sumrak, koji kroz paru osvetljavaše mesec, pokri nas i mi se ljuljuškamo na talasima, kao da smo na jezeru, u kojima stara lađa mlitavo balansiraše.

Slatki trenutak, posle toliko muka i nevolja, odbacio je sve nesreće, koje su ostale daleko na zemlji prokletoj i ukaljanoj, ali koja ostaje sveta Otadžbina, begalo je se...

Srce stegnuto silnom emocijom... ja verujem da čujem dušu same Srbije mučene kako plače i jeca u onim pesmama melanholičnim, u svim pesmama bez nade, gde se iznosi sav bol ovih nesretnika, koji su sve izgubili i pred čijim očima se drugo ne pojavljuje, sem nepoznato utočište”.

Celu noć ukrcani ljudi provode na malom brodu. Nema još protivpodmorničkih brodova(kontratorpiljeri, kako ih naziva Barbi) koji treba da prate brod. Ujutro se opet pojavljuje sumaren, “koji je bez sumnje pazio na izlazak iz zaliva, to je mogao blagodareći mesečini”. Dubina je bila mala u zalivu pa se podmornica nije mogla približiti brodovima roneći.

Najzad, brod je isplovio 21. decembra, hrane nije bilo i ukrcani ljudi su gladovali. “Preko noći zaista”, piše Barbi, iznenadno jedan italijanski  kontrapiljar naglo se pojavi iz magle na nekoliko metara od nas klizeći bez šuma sa ugašenim svetlima, polako po moru. Tri druga njemu su sledila. To su bili naši pratioci”.

Oko ponoći “Dauno” je isplovio ka luci spasa - Brindiziju. Plovio je duž albanske obale. Pratila su ga dva kontratorpiljera. “Oko 14.00 časova štićeni sa jednim malim francuskim torpiljerom, koji je došao da nas prihvati na dogledu pristaništa i kome smo sledovali polako, da bi izbegli  torpiljere, koji se odmaraju, mi smo ušli u Brindizi.

Tu je kraj putovanja. To je kraj muka...”.

Najinteresantnije prevoženje iz Drača i Valone trajalo je od 2. do 20. februara. Posle dugog ometanja prevoženja, Italijani su uvideli svoju grešku i nastojali su da nadoknade propušteno. Zaključno sa 3. februarom evakuisano je iz Albanije 47.455 srbskih vojnika. Na Krfu je stalno postojao problem iskrcavanja i taj problem sve se više povećavao. Desetog februara već  je preveženo 98.603 srbska vojnika. Poslednji ešelon od 4.066 vojnika otplovio je iz Drača za Krf noću 8/9. februara na jednoj krstarici. Italijaska brigada “Savoja” je dočekala austrougarsku vojsku, ali je zbog nadmoćnosti morala napustiti luku 28. februara.

 

KONJICA NA MORU

Posle 10. februara ostatak srpske vojske nalazio se u logorima na desnoj obali Vojuše i kod Arte čekajući na ukrcavanje u Valoni. Od 10. do 23. februara preveženo je iz Valone na Krf 30.528 vojnika, tako da je 23. februara ukupno iz Albanije na Krf prebačeno 135.591 vojnik. Tako se glavnina srpske vojske našla na Krfu.

“Prevoženje srpske konjice  počelo je 27. februara” piše Berislav Visković,”. Dan ranije Vrhovna komanda je naredila da se na Krf transportuju samo oficirski konji i 2.400 tovarnih, dok je Konjčka divizija i ostatak jahaćih, tovarnih i teglećih konja, na zahtjev Saveznika, trebalo prevesti brodovima direktno u Solun. Prije ukrcavanja konje je pregledala komisija sastavljena od predstavnika francuske, italijanske i srpske vojske, i odbacila 2.000 grla, tako da je za transport ostao 10.151 konj. Transportnu flotu sačinjavali su italijanski brodovi ‘Cordova’, ‘Ravena’, ‘Peraso’ i ‘Enrico Milo’, kojima su se kasnije priključili britanski ‘Eloby’ i ‘Cameronian’ i francuski ‘Colbert’...

... Zbog zakašnjenja brodova, martovskih nepogoda i još uvijek neizvjesnog odredišta za smještaj Konjičke divizije, prevoženje se odvijalo veoma sporo. Do 14. marta prevezeno je svega 4.130 ljudi i oko 3.000 konja. Osamnaestog marta bilo je u Albaniji još 6.000 ljudi i oko 7.000 konja. UkrcavaNje Konjičke divizije počelo je 22. marta, ali je zbog teškog mora u Valonskom zalivu završeno tek za četiri dana. Od 28. marta, dolaskom francuskog broda ‘Colbert’ i, naročito britanskog ‘Cameronian’ koji je samo u dvije plovidbe prevezao 2.000 konja, prevoženje je naglo ubrzano, tako da je za narednih osam dana preveženo sve preostalo ljudstvo i 5.000 konja. Sa italijanskim brodom ‘Perseo’, koji je uplovio u krfsku luku 5. aprila, stigao je poslednji ešelon, a s njim i komisija za ukrcavanje i četiri bolničara. Evakuacija srpske vojske je najzad završena”.

Kad je kralj Nikola stigao u Skadar tražio je da vidi svog unuka regenta Aleksandra. Susret zdravog i jakog “djeda” i bolesnog unuka bio je dirljiv. Kad su se uputili ka barci kojom je kralj Nikola trebao da ide za Brindizi, Aleksandar je shvatio da je brod “Bronceta” namenjen za njegovog djeda, a “Animozo” za njega. Na saopštenje o tome, Aleksnadar je bio ljut, jer on “nije tražio torpiljar za Brindizi nego za Drač”, jer u Brindizi neće ni pokoju cenu, radije sa svojom vojskom u Drač, makar i peške. Regent se vratio za Lješ, a za Drač su ga njegovi gardisti nosili na rukama. Bio je to čin vredan divljenja. Besan na pokušaj da ga odvoje od njegove vojske, odbio je da koristi francuski torpiljar i za prevoženje do Drača, odgovorivši francuskom generalu Mondeziru:

“Meni su Saveznici obećali transportovanje moje vojske čim stignem na Jadran, ali su me eto, prevarili. Vojska je zbog toga očajna i obeshrabrena.

Što se mene tiče, hvala! Ja neću napustiti moje vojnike. Ići ći s njima uprkos svojoj bolesti, ma šta me to stalo.”

 

IAKO TEŠKO BOLESTAN. VRHOVNI KOMANDANT SRPSKE VOJSKE
PRESTOLONASLEDNIK ALEKSANDAR NIJE NAPUSTIO SVOJU VOJSKU
 

Prevoženje srpske vojske trajalo je od 6. januara do 5. aprila 1916. godine - ukupno 90 dana. Glavnina je prevežena od 28. januara do 23. februara. Iz Albanije je evakuisano 150.064 vojnika i 8.500 izbeglica.

U obezbedjeNju prevoženja Saveznici su izgubili jednu krstaricu, dva razarača, dve podmornice i šest minolovaca, dok su Centralne sile izgubile dva razarača i pet podmornica.

 PLOVIDBA LEŠEVA

 Srbski vojnici, kako su pristizali na Krf, prvo bi bili postrojeni. Sanitetski oficiri išli su od jednog do drugog i onaj za koga bi promrljali - “moribundi”, bio bi odredjen za Vido. Toga nije bilo moguće spasiti. Pripadao je onima koji će umreti. Bio je već umirući.

U januaru i početkom februara 1916. godine dnevno je po nekoliko lađa dovozilo sa Krfa iznemogle vojnike, smeštene u četiri ogromna šatora, koji su podigli Francuzi, zatim i bezbroj manjih šatora rasejanih na sve strane. Francuskim lekarima i bolničarima ubrzo se pridružilo bolničko osoblje Moravske i Šumadijske divizije, čačanske, pirotske i mladenovačke rezervne bolnice. Dnevno je pokatkad umiralo po 150 ljudi. Najviše su umirali regruti.

 


 PREVOZ MRTVIH NA OSTRVO VIDO

 Mrtve su u početku nosili na groblje na Vidu, izradjeno na strani do Krfa u više stepenastih terasa, ukopano u tvrdu kamenitu zemlju. Na tom srbskom groblju bili su četvrtasti plitko ukopani grobovi, čitave aleje zajedničkih grobova, u svakom po dvanaestorica preminulih, a za sve njih stajao je na grobnici samo po jedan krst. Grobove su kopali Francuzi, mrtve su polagali Srbi.

Na pristaništu, na samoj obali, slagane su gomile leševa kao metrena drva, u više spratova, do iznad  čovečjeg rasta, u dužini od desetak metara i više. Tu su ih donosili i slagali tokom celog dana, a ujutro su ih mornari tovarili u čamce francuskog bolničkog broda “Sveti Fransoa od Asiza” i odvozili u pozadinu Krfa na 25 kilometara daljine, potapajući ih usred matice kanala Krfa i Albanije.

Potapani su u vrećama sa gvozdenim tegovima, da bi što brže i sigurnije potonuli. Kada je docnije broj leševa narastao, a gvoždja nestalo, vreće su ispunjavane kamenjem koga je, kao i leševa, bilo u izobilju. Kad su vreće nestale, onda su leševima vezivane noge žicom i o nju su kačili kamen. Kada je i žice nestalo, bacali su ih bez ičega. Leševi nisu tonuli. Čitav mesec dana talasi su ih nosili, udarali njima o obalu, izbacivali ih na suvo. Grčki seljaci, užasnuti od straha, nisu smeli da idu u svoje maslinjake koji su se nalazili blizu mora.

Postoje pouzdani podaci da se retko koji od tih francuskih mornara čista uma vratio kući.





Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

NOVOSTI IZ RUBRIKE


Ukrajinski predsednik ne želi da poremeti već otežanu akciju mobilizacije, izjavio je za list lokalni poslanik

Ukrajinski glavnokomandujući Aleksandar Sirski priznao je da su ruske snage postigle taktičke uspehe u nizu oblasti u zoni borbenih dejstava.


U prvom kvartalu 2024. godine fokus NIS-a bio je na nastavku i povećanju obima investicionog ciklusa započetog prošle godine. Tako je u razvojne projekte investirano 10,5 milijardi dinara, što...



Ostale novosti iz rubrike »